Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) је трећа генерација европских споразума понуђена искључиво земљама западног Балкана, у склопу Процеса стабилизације и придруживања. Споразум се потписује на неодређено вријеме с циљем доприноса економској и политичкој стабилности Босне и Херцеговине. Државе које су постале чланице петим проширењем Европске уније су потписале Споразуме о придруживању (тзв. Европске споразуме). Основна разлика између два споменута споразума је у садржају „еволутивне клаузуле“ у ССП-у и наглашавању регионалне сарадње на Западном Балкану.

Потписивањем Споразума, Босна и Херцеговина је захваљујући „еволутивној клаузули“ потврдила статус земље потенцијалне кандидаткиње. То је много више него што су земље потписнице Европског споразума добиле у погледу даљњег приступања ЕУ. Друга разлика се огледа у регионалној сарадњи, гдје се земља потписница обавезује да ће потписати билатералне уговоре/споразуме са земљама Процеса стабилизације и придруживања и земљама кандидаткињама.

Споразум о стабилизацији и придруживању је „мјештовитог“ карактера, што значи да  су за подручја сарадње дијелом одговорне земље чланице, а дијелом Европска унија. ССП на одговарајући начин уређује односе Босне и Херцеговине с Европском унијом у сва три стуба Уније (Европска заједница: економске политике и унутрашње тржиште, Заједничка вањска и сигурносна политика и Правосуђе и унутрашњи послови).

Споразум о стабилизацији и придруживању састоји се од 10 глава:

1. Опћи принципи;
2. Политички дијалог;
3. Регионална сарадња;
4. Слободно кретање робе;
5. Кретање радника, пословно настањивање, пружање услуга, кретање капитала;
6. Усклађивање права, провођење права и правила конкуренције;
7. Правда, слобода и сигурност;
8. Политике сарадње;
9. Финансијска сарадња;
10. Институционалне, опће и завршне одредбе.